Socijalizacija dece invalida kod romskih porodica

Bilo koja vrsta invaliditeta nekog od člana porodice izaziva veliki disbalans u funkcionisanju porodice. Situacija je u mnogome gora kada je u pitanju invaliditet deteta. U nastavku sledi razgovor sa Veroslavom Jovanovićem, ocem deteta, invalida.

-Vi,ste otac deteta ometenog u razvoju,invalida.

-Da ja sam otac jednog dečaka koji još uvek nema dijagnozu iako se praktično leči od drugog meseca života,invalid je prve kategorije.

–Da li ste uspeli da ostvarite nesto od prava iz oblasti socijalne zaštite vez

ano za njegov invaliditet?

-Jesam,u okviru doma zdravlja na GO Voždovac gde se moj sin lecio, postojala je posebna grupa „Rana intervencija“ tako da je nazovem, koju je vodila Dr.Ivanišević.

Postojao je tim stručnjaka iz oblasti zdravstva, socijalne zaštite…

Na jednom od tih pregleda dobili smo informacije od predstavnika Centara za socijalni rad GO Voždovac u vezi prava koje smo u mogućnosti da ostvarimo za njega kao deteta za teškim bolestima i neizvesnim ishodom lečenja.

Nakon nekoliko dana otišao sam u Centar za socijalni rad i nakon razgovora sa socijnim radnikom dobio sam detalje instrukcije u vezi načina i protokola koji postoje za ostvarivanje prava za decu invalide i njihove porodice.

Popunio sam formulare za komisiju na kojoj se utvrdio stepen invaliditeta mog sina i na osnovu tog rešenja od komisije ostvario sam pravo na tuđu negu i pomoć, određena su novčana sredstva neophodna za dalju negu i lečenje.

-Nakon toga ste se preselili na drugu opštinu,da li ste uspeli da ostvarite ista prava iz oblasti socijalne zaštite?

-Pre desetak godina preselili smo na GO Novi Beograd, sa statusom korisnika zakupa socijalnog stana.To pravo smo ostvarili na konkursu koji je raspisao Grad Beograd odnosno Gradski Sekretarijat za socijalnu zaštitu.

Sa preseljenjem na novu opštinu javljam se u Centar za socijalni rad GO Novi Beograd i tu upoznajem socijalnog radnika i pravnika sa stepenom invalideta mog deteta i njegovim zdravstvenim stanjem posle izvršenog protokola odnosno podnošenja potrebne dokumentacije,zakazuju se kontrolne komisije na kojima se potvrđuje invalidnost i nastavak korišćenja prava iz oblasti socijalne zaštite.

-Živeli ste u naselju gde ima puno romskih porodica,samim tim verujem da poznajete i puno porodica koji takođe imaju decu invalide.

-Naravno da poznajem i vrlo često smo razmenivali iskustva, tokom naših šetnji sa decom inavalidima u parku i vožnji u invalidskim kolicima naše dece, iz oblasti socijne zaštite.

–Možete li mi reći, po vašem mišljenju, koliko je porodica romske nacionalnosti zadovoljno odnosom lokalnog centra za socijalni rad?

-Oni su generalno nezadovoljni odnosom centra, većina je ostvarila prava iz oblasti socijalne zaštite invalida, dece, u zavisnosti od stepena obrazovanja roditelja deca invalidi su teže ili lakše ostvarivala ta prava.

-U čemu se to nezadovoljstvo ogleda?

-Muči ih generalno isti problemi kao i sve porodice sa decom invalidima u Srbiji, imajući u vidu njihovo specifično okruženje taj problem postaje još veći.

-Navedite neke od problema.

-Oni posebno naglašavaju da se Centar za socijalni rad bavi nevažnim problemima vezanim za romske porodice koje imaju decu invalide, sve na što im socijalni radnik ukazuje čini im se nevažnim prema stvarnom problemu a to je bolesno dete, kako mu pomoći u uslovima nemaštine, lečiti ga, prevesti do lekara, obezbediti posebne uslove u nemogućim.

-Da li pomoć koju dobijaju od centra dovoljna?

-Naravno da nije, jer su tu zastupljeni i posebni troškovi nege i lečenja a u većini slučaja majka ili otac nisu u mogućnosti da rade, jer moraju da se brinu o detetu, i na taj način obezbede dodatna sredstva.

-Kako službenoci centara to opravdavaju?

-Siromaštvom državave i ograničenim sredstvima.

-Da li se vi slažete sa takvom konstatacijom?

-Ne naravno, smatram da se značajna sredstva značajno troše na neke nebitne stvari u teškoj situaciji u kojoj se nalazi naša Srbija, trebalo bi ih usmeriti na neke bitnije stvari naprimer Penzija na osnovu staranja roditelja o invalidu članu porodice. To na primer postoji na zapadu i trebamo slediti pozitivne primere.

-Da li postoji išta pozitivno što pomaže porodicama sa decom invalidima?

-Postoji socijalno stanovanje, koje je podiglo uslove života dece invalida.

-Možete li mi reći nešto o socijalizaciji dece invalida?

-Smatram da je ta oblast socijalnog delovanja na veoma niskom nivou. Naime, pokusaj inkluzivnog obrazovanja po mom mišljenju je neuspešan jer društvo i institucije su potpuno nespremne i nije napravljen nikakav pomak od samog trenutka uvođenja. Moj sin je imao samo deo tog obrazovanja jer nisu iskorišćenji njegovi potencijali u trenutku kad je njegovo zdravstveno stanje to dozvoljavalo. Imao je kućnu nastavu, uz asistenciju interesorne komisije sa Novog Beograda našli smo mu dobru škola, Dr. Dragan Hercog. Moje obrazovanje i moja informisanost je uspela da mu obezbedi delimično obrazovanje.

–Šta je sa decom invalidima romske nacionalnosti čiji roditelji nemaju mogućnost da budu informisani o mogućnostima obrazovanja za svoju teško obolelu decu?

-Mislim da je tu jako malo odradjeno, postojali su određeni protokoli, međutim tu je jako malo odrađeno, neka vrsta kao večernje, specijalne škole, nastava koja se održavala u prostrorijama zgrade i radionice na osnovu nekih pro

jekata jako malog vremenskog trajanja. Koliko je meni poznato neki veliki efekat i inkluzija nisu sprovedene prema protokolu koji postoji na veliku žalost te dece.

-Hvala i vama

izvor http://www.romskimediji.rs/socijalizacija-dece-invalida-kod-romskih-porodica