5. novembar – Svetski dan romskog jezika: Više od reči, temelj opstanka i identiteta

Svake godine 5. novembra obeležava se Svetski dan romskog jezika – datum koji je 2015. godine zvanično ustanovio UNESCO, na inicijтиву udruženja Kali Sara, u znak sećanja na dan kada je 2008. godine objavljen prvi romsko-hrvatski reчник. Ipak, za milione Roma širom sveta, ovaj dan nije samo podsećanje na lingvistički uspeh, već podsetnik na borbu za očuvanje duše, istorije i kolektivnog identiteta jednog naroda.

1. Jezik koji preživljava vekove bez države

Romski jezik (romani čhib) pripada indoo-arijskoj grupi indoeuropejskih jezika, sa korenima koji vode direktno iz Indije. Kroz vekove duga migracijska putovanja, progone, asimilaciju i marginalizaciju, Romi nisu imali svoju teritoriju ni državu da ih štiti. Njihova jedina domovina bio je – jezik.

Upravo je u rečima, pesmama, usmenom predanju i specifičnom izrazu sačuvan slobodarski duh romskog naroda. Govoriti romski značilo je opstati onda kada su svi sistemi radili na tome da se taj identitet izbriše.

2. Izazovi modernog doba: Između asimilacije i zaborava

Danas se romski jezik suočava sa ogromnim izazovima. Iako se njime govori kroz brojne dijalekte (poput gurbetskog, arlijskog ili tamarskog koji su zastupljeni kod nas), modernizacija, migracije i nedostatak sistematske podrške prete da ugase živu reč među mlađim generacijama.

U mnogim obrazovnim sistemima romski jezik je i dalje skrajnut, sveden na incidentne projekte umesto da bude sastavni deo obrazovanja dece u sredinama gde žive romske zajednice. Bez uvođenja jezika u škole, bez medija na romskom jeziku koji imaju širi uticaj i bez institucionalne podrške, gubi se neraskidiva veza između generacija.

3. Jezik nije samo gramatika, već i pravo na dostojanstvo

Kada se borimo za romski jezik, mi se zapravo borimo za elementarno ljudsko dostojanstvo. Kultura jednog naroda ne može opstati ukoliko joj se oduzme pravo na sopstveni izraz.

Zato 5. novembar nije samo praznik lingvista i pesnika. To je poziv na buđenje za sve nas – od lokalnih sredina i institucija, pa do samih porodica u mahalama. Čuvati romski jezik znači učiti decu odakle su potekli, ponositi se svojom istorijom i odbiti asimilaciju koja briše one koji jesmo.

4. Istina u ogledalu: Zašto i sami Romi okreću glavu?

Lako je prebacivati svu odgovornost na državu, ministre i školske sisteme. Ali, ako želimo da budemo pošteni do kraja, moramo da postavimo jedno neprijatno pitanje: šta mi sami radimo sa svojim jezikom?

Previše je roditelja koji svojoj deci u kući ne govore romski, ili koji iz straha od diskriminacije, podsmeha i predrasuda u školi odbijaju da im deca izučavaju romski jezik. Vladalo je, i nažalost još uvek vlada, duboko ukorenjeno i pogrešno uverenje da će se „skrivanjem“ jezika dete brže uklopiti, da će lakše pobjeći od stereotipa i da romski jezik navodno „nema perspektivu“.

To je opasna zabluda. Asimilacija ne donosi slobodu; ona donosi samo gubitak identiteta i sramotu tamo gde treba da stoji ponos. Nijedan narod nije sačuvao svoju kulturu tako što se od nje odrekao pred prvom preprekom. Ako mi sami odustanemo od svog jezika u sopstvenoj kući, kakvu onda poruku šaljemo sistemu i šta uopšte očekujemo od države?

Romi u Srbiji i svetu zaslužuju da njihov jezik bude vrednovan, izučavan i slobodno korišćen u svim sfere života – od svakodnevne komunikacije do institucija sistema. Dok god se romska reč čuje u ulicama naših naselja, u pesmi, razgovoru i borbi za pravdu, narod živi.

Neka 5. novembar bude podsetnik da identitet nema cenu – ali i poziv roditeljima da prestanu da se plaše sopstvenog korena. Sloboda i kultura se brane od kuće, sopstvenim jezikom i ponosom bez rezerve.