Zašto nema Roma tamo gde se planira budućnost?

Dok se u društvu sve češće raspravlja o inkluziji, pravima manjina i održivom razvoju, retki su trenuci kada se reči pretvaraju u konkretna institucionalna mesta. Još ređi su trenuci kada se neko iz zajednice koja je sistematski gurana na marginu usudi da progovori jasno, odlučno i sa autoritetom stvarnog znanja i iskustva. Upravo to se dogodilo kada je Osman Balić, predsednik predsedništva Lige Roma, ušao u Savet za održivu budućnost grada Niša i izgovorio ono što većina ne želi da čuje.

Još veći značaj ima direktan poziv UN-a, na visoki segment ekonomskog i socijalnog saveta ECOSOC na kom će Osman Balić govoriti kao izvršni posmatrač, koji će se održati od 14. do 23. jula u Njujorku.

U njegovom govoru nije bilo patetike. Nije bilo ni praznih fraza. Bilo je istine. I bilo je upozorenje. Osveta nevidljivih ne dolazi u obliku bunta, nego u obliku istine koja, kada jednom dobije glas, više ne može biti ignorisana.

Balić nije tražio. On je postavljao stvari na svoje mesto. Govorio je o romskoj zajednici ne kao o teretu države, već kao o zajednici koja decenijama podnosi teret institucionalnog zanemarivanja. O naseljima bez vode i struje. O deci bez šansi. O ljudima bez radnih knjižica, bez krova nad glavom, ali sa dostojanstvom koje im društvo uporno pokušava da oduzme. Njegove reči nisu bile napad, bile su ogledalo.

Nisu Romi problem, rekao je između redova, problem je sistem koji ne prepoznaje da održiva budućnost ne može postojati ako u nju nisu uključeni svi. Nije dovoljno da se u romska naselja pošalje projekat, kampanja, donacija.

Potrebno je da se u Savete, kancelarije, gradske skupštine pošalju ljudi. Ljudi iz zajednice. Ljudi sa iskustvom i znanjem. Govorio je i o finansijama, ali ne u iznosima, već u poverenju. Jer, rekao je jasno, koliko god vi novca uložili, bez Roma u procesu, bez njihovog znanja, bez njihove reči, to neće imati smisla. A ako Roma ima svuda, na gradilištima, u podzemnim prolazima, uličnim raskrsnica ma, zašto ih nema tamo gde se planira budućnost?

Osveta nevidljivih je u tome što su prestali da traže. Počeli su da zahtevaju. Ne sa ulice, već sa mesta za stolom. I Balić je seo za taj sto ne tražeći milostinju, već pravo. Pravo na grad. Pravo na ravnopravnost. Pravo na prisustvo.

Njegov govor je izazvao nelagodu. Jer kada vas neko gleda u oči i govori istinu, ne možete više da se sklonite iza sistema, protokola, „nije do mene“. Ta nelagoda je znak da je govor uspeo. Da je zajednica progovorila. Da se nešto nepovratno menja.

A to je ono čega se mnogi plaše. Ne galame, ne protesta, već svesne, obrazovane, dostojanstvene reči jednog Osmana Balića, koje odjekuju jače nego bilo kakva buka.

I zato ovaj trenutak mora da bude zabeležen. Jer kada istorija bude pitala kada su nevidljivi postali deo grada, deo sistema, deo budućnosti, možda ćemo moći da kažemo: tog dana, u toj sali, jednim govorom koji više nije mogao da bude ignorisan.

Ako ovaj govor ostane zaboravljen, onda više nećemo moći da kažemo da Roma nema. Moraćemo da priznamo, nismo hteli da ih vidimo! Objavljeno u ime profesionalnog dostojanstva i društvene savesti.

by Milorad Popović