Mensur Haliti, Romska fondacija za Evropu

Srbija se suočava sa ključnim pitanjem: da li će ostati zarobljena u političkim podelama i institucionalnoj nesigurnosti ili će iskoristiti globalne promene kako bi ojačala svoju ekonomsku i političku poziciju? Današnji događaji u Narodnoj skupštini, gde su poslanici bacali dimne bombe i suzavac u znak protesta, ukazali su na političke podele i odsustvo zajedničke strateške vizije za budućnost zemlje. Istovremeno, studentski protesti, podstaknuti urušavanjem železničke stanice u Novom Sadu, ukazali su na nove izazove u infrastrukturi, investicijama i odgovornosti institucija. Srbija ne može sebi priuštiti da se iscrpljuje u unutrašnjim sukobima dok se svet menja brže nego ikada.

Danas se globalni ekonomski odnosi i tokovi moći preoblikuju. Evropska unija planira da do 2030. godine preusmeri 20% svoje industrijske proizvodnje iz Azije u bliže zemlje, kako bi smanjila zavisnost od prekinutih lanaca snabdevanja i osigurala stabilnost evropske privrede. Srbija, sa svojim povoljnim geografskim položajem i konkurentnom radnom snagom, ima priliku da postane glavni industrijski centar jugoistočne Evrope. Međutim, kako bi to postala, ne može se oslanjati samo na jeftinu radnu snagu – mora da ulaže u proizvodnju sa visokom dodatom vrednošću, da razvija sopstvene kompanije i privlači investicije u oblasti koje donose dugoročan rast.

Šansa za dugoročan ekonomski napredak

Evropska industrijska politika prolazi kroz veliku promenu, što otvara prostor za povratak proizvodnje u Evropu. Poljska i Češka su prepoznale slične prilike, privlačeći investicije u automobilsku, mašinsku i elektronsku industriju. Međutim, njihov uspeh nije bio samo u dovođenju stranih fabrika, već u jačanju domaćih industrija i inovacija, čime su postale konkurentne na međunarodnom nivou. Srbija može da sledi ovaj put, ali mora da podstiče rast domaćih preduzeća i da omogući pristup evropskim tržištima i tehnologijama.

Industrijski sektor Srbije već beleži rast od 6,4% godišnje, dok IT sektor izvozi više od €1,5 milijardi godišnje. Ako država usmeri resurse ka podršci tehnološkoj proizvodnji, unapredi poreske podsticaje za inovacije i digitalizaciju, te olakša saradnju između domaćih firmi i stranih investitora, industrijski izvoz bi mogao porasti za više od 10 milijardi evra do 2030. godine.

Srbija ne sme da ponavlja greške drugih, gde su strane firme dolazile, ali su lokalna preduzeća ostajala slaba i bez podrške. Ključ je u jačanju sopstvenog industrijskog ekosistema, kako bi domaće kompanije bile deo globalnih lanaca vrednosti, umesto da samo obavljaju poslove niske složenosti za strane firme.

Kako Srbija može smanjiti zavisnost od uvoza

Energetska stabilnost je jedan od najvažnijih faktora ekonomske sigurnosti. Trenutno, Srbija uvozi 80% svog gasa iz Rusije, što je čini zavisnom od međunarodnih političkih i tržišnih kretanja. Norveška i Danska su pokazale da energetska nezavisnost nije samo ekološko pitanje, već i pitanje nacionalne sigurnosti – Norveška je, koristeći prihode od fosilnih goriva, stvorila fond vredan preko €1,5 milijardi, dok je Danska smanjila uvoz energenata razvojem vetroparkova i obnovljivih izvora energije.

Srbija ima značajan potencijal u hidroenergiji, koja trenutno čini 27% ukupne proizvodnje struje, ali se ne koristi u punom kapacitetu zbog zastarele infrastrukture i nedostatka skladišnih kapaciteta. Solarni i vetroenergetski potencijali Srbije su gotovo neiskorišćeni, iako bi, uz prave investicije, mogli činiti više od 50% energetskog miksa do 2030. godine. Evropski fond za zelenu tranziciju, vredan €1,8 milijardi, može pomoći u modernizaciji elektroenergetske mreže i stvaranju tržišta za čistu energiju, što bi Srbiji omogućilo da postane regionalni lider u izvozu struje. Ako Srbija ne preduzme odlučne korake u ovoj oblasti, ostaće zavisna od uvoza energenata, što može da uzrokuje ozbiljne ekonomske i političke posledice u budućnosti.

Srbija kao stabilan partner u svetu koji se menja

U svetu koji se sve više udaljava od bipolarnog poretka i postaje multipolaran, države srednje veličine mogu da igraju važnu ulogu ako vode pragmatičnu i fleksibilnu spoljnu politiku. Turska je uspešno balansirala između Zapada i Istoka, koristeći svoju geopolitičku poziciju za jačanje ekonomske saradnje. Singapur i Južna Koreja su, ulažući u tehnologiju i obrazovanje, postali ključni ekonomski centri u Aziji, dok su istovremeno zadržali stabilne odnose sa svim velikim ekonomijama.

Srbija trenutno ima EU kao najvećeg trgovinskog partnera, sa 65% ukupne trgovine, dok je Kina investirala više od €10 milijardi u infrastrukturu i industriju. Da bi osigurala dugoročnu stabilnost, Srbija mora da proširi trgovinske odnose sa Bliskim Istokom, Afrikom i Azijom, dok istovremeno ojačava saradnju sa EU i SAD kroz investicije u tehnološki sektor.

Strateška neizvesnost ili regionalna sila?

Srbija sada stoji pred ključnim izborom – može ostati zarobljena u političkim sukobima i institucionalnoj nesigurnosti ili može da iskoristi globalne promene za dugoročni razvoj i jačanje svoje međunarodne pozicije. Industrijska modernizacija može da donese više radnih mesta, veći izvoz i ekonomski rast. Razvoj energetskih kapaciteta može da obezbedi stabilnost, niže troškove i veću nezavisnost od globalnih tržišnih poremećaja. Pametna spoljna politika može da omogući Srbiji da bude most između velikih ekonomskih blokova, umesto da zavisi od jedne sile.

Srbija ne može sebi da priušti da ostane zaglavljena u dnevno-političkim sukobima. Politička zajednica mora da prepozna značaj strateškog dijaloga koji je iznad partijskih interesa. Pitanje više nije da li će se globalne promene desiti – one su već tu. Pravo pitanje je da li će Srbija aktivno da oblikuje svoju budućnost ili će da dopusti da drugi odlučuju umesto nje. Izbor je jasan: strateška neizvesnost ili regionalna sila. Vreme za odlučnu akciju je sada.