Prvi maj 2021. godine

Pre 135 godina u Čikagu su radnici protestvovali I tražili bolje uslove rada.

Sindikati su se borili za osmočasovno radno vreme. Tadašnji radnici provode na poslu po 12 sati dnevno, šest dana nedeljno pod nemogućim uslovima. Bedno su plaćeni. Vlasnici fabrika su nepopustljivi, vlada je na njihovoj strani. Sindikati organizuju štrajk koji počinje prvog maja. Trećeg maja policija u Čikagu puca na štrajkače i ubija četiri radnika

Sutradan, na protesnom skupu od više hiljada radnika, pojavilo se 180 policajaca koji su naredili masi da se raziđe.

Neko iz sporedne ulice baca ručno napravljenu bombu na policajce. Nastaje haos. Policija nasumice puca. Na kraju su na Hejmarketu ostali mrtvi i teško povređeni. Bilans: sedam poginulih policajaca i neutvrđen broj mrtvih radnika. Suđenje koje je usledilo učinilo je od čikaških prvomajskih događaja planetarni simbol.

Petorica optuženih, među njima i Avgust Špis, osuđeni su na smrt vešanjem. Presuda je izvršena 11. novembra 1887. Avgustu Špisu pripisuju reči na stratištu: „Doći će dan kada će naše ćutanje biti snažnije od glasova koje danas gušite.“ Ove reči su uklesane u Spomenik hejmarketskim mučenicima koji je na grobu pogubljenih podignut 1893. Na sahranu je došlo 25.000 ljudi.

U našoj zemlji, sindikati su sinonim za polutke, zimnicu, ogrev I organizaciju prvomajskih uranaka. Formalno, oni pregovaraju sa poslodavcima o uslovima rada radnika. U realnosti, služe poslodavcu I tu su samo da bi tom činjenicom moglo da se manipuliše.

U proglasu Samostalnog sindikata povodom Medjunarodnog praznika rada se kaže:

PRVOMAJSКI PROGLAS SAVEZA SAMOSTALNIH SINDIКATA SRBIJE 2021.

 Pandemija korone, koja već predugo traje, promenila je svet, živote i navike ljudi, način rada i komunikacije, modele saradnje i poslovanja. Ekonomska kriza, prouzrokovana zaključavanjem, izolacijom, smanjenim obimom proizvodnje, propadanjem preduzeća i čitavih grana proizvodnje, ostavlja nesagledive posledice.

 Prekarni rad postaje svakodnevica, a otkaze dele mejlovima i sms porukama. Ugovori se potpisuju na mesec ili nešto više dana, a nakon toga ne produžavaju, „lizing“ agencije sve više imaju posla sa radnikom, kao glavnom robom za trgovanje, zaposleni „svojevoljno“ potpisuju „blanko otkaze“…

Zakoni se menjaju gubeći svaki smisao i dušu. Radnicima se nude usmeni ili pisani ugovori, kojima nisu regulisana njihova osnovna prava iz rada. Sindikat se i dalje gleda kao na „nužno zlo“, čiji se zahtevi za poštovanje prava radnika ocenjuju kao kočnica razvoju i ignorišu.

 Otkaze dobijaju i žene koje su ostale u drugom stanju, zaposleni se nezakonito premeštaju na lošije plaćena i neadekvatna radna mesta. Sve je više primera otpuštanja zbog sindikalne aktivnosti ili zbog obelodanjivanja detalja o krađi i korupciji u preduzećima.

 Može li se neoliberalnom kapitalizmu čiji je jedini cilj profit odupreti neka snaga iza koje će stati radni čovek?
Odgovor je može, sindikat. Jer, sindikat je bio i ostao oslonac radničkoj klasi i istinski borac za bolji i pravedniji svet.

 Zato, na naš i vaš praznik, Međunarodni dan rada, ponovo sprečeni da se tradicionalno okupimo, sa svojih radnih mesta ili od kuće, podignimo glas kako bi nas svi jasno čuli i razumeli.

 Pokažimo da, iako je pandemija obustavila mnoge uobičajene aktivnosti, borba za radnička prava neće mirovati.
Da nećemo stati dok ne dokažemo poslodavcima i državi da bez radnika nema napretka, jer radnici su ti koji stvaraju, grade, uče i leče.

 Da ćemo se oštro suprotstaviti svakom pokušaju da opravdani, ali i oročen rad iz dnevnih soba i trpezarija u sopstvenim domovima, postane pravilo pojedinih poslodavaca i da ugovori o radu na neodređeno postanu samo izuzetak.
Pokažimo odgovornost za svoje porodice i kolege, poštujući preporuke naših heroja, lekara u prvim borbenim redovima u crvenim zonama, jer borba za život i zdravlje se nastavlja.

  Ne zaboravimo, samo udruženi, jedinstveni i solidarni možemo se izboriti za veća prava, bolje uslove rada i veće zarade, za bolju budućnost Srbije u kojoj rastu naša deca.

 Svim radnicima i njihovim porodicama želimo dobro zdravlje i srećan Međunarodni dan rada.

U proglasu su lepo uočeni problemi onih koji imaju sreće da primaju platu. Ne nude se medjutim konkretna rešenja. 

 U pojedinim zemljama sa bogatijom političkom kulturom, sindikati I danas igraju značajnu ulogu. Organizuju se protesni marševi na današnji dan. Setite se samo kako izgledaju štrajkovi u Grčkoj, Francuskoj, Irskoj, Nemačkoj. Suština je da se pokaže snaga I masovnost. Kod nas se masovnost pokazuje jedino na urancima uz roštilj I pivo.

A gde su u celoj toj priči o dostojanstvenom radu Romi koji rade od malih nogu a nemaju ni jednog dana radnog staža?

U Izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije za 2019. godinu stoji da je stopa nezaposlenosti Roma i Romkinja  izrazito visoka u odnosu na stopu u opštoj populaciji (16%) i iznosi 36% (45% za Romkinje) saopštio je Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije. Gotovo tri četvrtine Roma I Romkinja koji traže posao je bez ikakvog radnog iskustva, dodaje se u tom dokumentu.

„Izradu ovog teksta omogućio je EUROPEAN endowment for democracy. Sadržaj i stavovi izneti u ovom tekstu predstavljaju stavove autora projekta „ Dodatna podrška EU medijima u Srbiji tokom pandemije COVID-19 – Podrška Roma World“ i nužno ne izražavaju stavove EUROPEAN endowment for democracy.“