„Dodatna podrška EU medijima u Srbiji tokom pandemije COVID-19 - Podrška Roma World “

Nejednaki aršini u prilikom podele pomoći za obrazovanje deci na selu i deci u gradu.

Prvi romski asistenti  počeli su svoju misiju u obrazovanju najmladjih Roma 1998. godine.  Nišlijka Adrijana Rema kaže da je najstariji pedagoški asistent u Srbiji. Najmanje 20 kilometara putuje do svog radnog mesta do osnovne škole „Aca Sinadinović“ u Tešici. Ova škola, koja obeležava 180 godina od osnivanja, ima 13 isturenih odeljenja u okolnim selima. Uz dobru organizaciju i saradnju kolega Adrijana stiže svuda. Kaže da trenutno ima 42 učenika koji se izjasnjavaju kao Romi, mada ih je, verovatno mnogo više, pošto je u tom kraju puno mešovitih brakova i deca se različito izjašnjavaju.

Još jedna karakteristika Tešice i okolline je da ima dosta dece, da nisu retke porodice sa 7 ili 11 deteta. Takodje, ono što je specifično po njenom mišljenju su ekstremi – oni koji imaju, (a to su uglavnom gasterbajterske romske porodice) imaju mnogo, a oni koji nemaju, nemaju ništa. U istom razredu sede romska deca koja govore 3 ili 4 jezika od kojih najlošije govore svoj maternji, imaju najmodernije telefone i garderobu i deca koja nemaju šta da obuju i obuku. Srećom, škola u Tešici ima svoju kuhinju, pa sva deca dobijaju sveže spremljeni obrok, pa znam da bar nisu gladni, kaže Adrijana Rema.

Adrijana Rema – pedagoški asistent OŠ „Aca Sinadinović“ u Tešici

Medjunarodne i humanitarne organizacije nemaju školu u Tešici u svojim agendama. Naša deca nisu dobila ni školski pribor, a kamo li tablet ili telefon da bi mogli da prate nastavu. Ipak, snalazimo se nekako i svi završe bar osnovnu školu. Uporni su, priča Adrijana i seća se slučaja kada se jedna devojčica udala pre završetka osnovne škole, ali je ipak uz podršku Centra za socijalni rad Aleksinca, nastavila da dolazi na nastavu i dobije diplomu.  Mnogi nastavljaju i dalje školovanje, i čine me ponosnom.

Mere u obrazovanju koje su uvedene zbog aktuelne pandemije ne donose probleme samo deci, nastavlja priču prvi pedagoški asistent u Srbiji, i nastavnici nailaze na mnoge prepreke. Na primer,  u odeljenju u Kutini, kaže Adrijana, nemamo internet, a imamo elektronske dnevnike. Ali, deca i ljudi su ovde divni, pa se snalazimo i prevazilazimo sve teškoće zajedno. Prošle nedelje smo sakupljali novac da jednom detetu iz siromašne srpske porodice kupimo patike jer je u školu dolazio u papučama. Bedu i nemaštinu ne zanima nacionalna pripadnost.

Adrijana Rema radi 22 godine, a ima 10 godina radnog staža, putuje svakog dana najmanje 20 kilometara do posla i nada se da će i sledeće školske godine moći da obnovi jednogodišnji ugovor o radu sa Ministarstvom prosvete koje je od ove godine pooštrilo uslove, pa je potrebno da se 35 deteta romske nacionalnosti upiše kako bi ona imala zaposlenje.

Od podizanja kvote upisane dece strahuje i Ajša Alić, članica Upravnog odbora Asocijacije pedagoških asistenata Nišavskog okruga. Ona je počela da radi 2002. godine kao romski asistent u vrtiću, koji je po projektu bio otvoren u romskoj mahali. Sledeće godine čak 7 asistenata je po projektu „Korak po korak“ bilo zapošljeno u Osnovnoj školi „Vuk Karadžić“u Nišu. Pozitivne rezultate ovog projekata prepoznalo je Ministarstvo obrazovanja i od 2010. godine finansira rad pedagoških asistenata u školama u kojima ima romske dece. Do septembra ove godine, bilo je potrebno najmanje 20 romske dece da bi pedagoški asistent imao angažman, a sada su gotovo duplirali kvotu, tako da su mnoge kolege zabrinute da li će od jeseni imati posao, kaže Ajša.

Ajša Alić – pedagoški asistent OŠ “Vuk Karadžić”

A da su pedagoški asistenti potrebni govori podatak da je prošle godine u školi „Vuk Karadžić“ od 25 malih maturanata, njih 20 upisalo željenu srednju školu. Neki od njih će verovatno upisati i fakultet jer su shvatili da je obrazovanje veoma važno i neophodno u današnje vreme.

Promenjenim uslovima pohadjanja nastave, zbog Kovida 19, u školi „Vuk Karadžić“ prilagodjavali smo se u hodu, i može se reći da nije bilo većih problema, ističe Ajša Alić i dodaje da su u periodu kada nisu sva deca mogla da prate nastavu on-lajn, učitelji umnožavali materijale, roditelji su dolazili u školu i nosili kući svojoj deci. Sada mogu da kažem da sva deca imaju aparate preko kojih mogu da prate nastavu jer je i nevladina organizacija „Help“ u decembru mesecu, donirala našoj školi 20 tablet-računara koji su podeljeni po jasnim kriterijumima. Uredjaje su dobila deca – readmisanti, učenici iz višečlanih porodica od kojih 3 ili više dece pohadja školu, kao i djaci lošeg materijalnog statusa.

FB arhiva

Ono što je takodje važno je što su uz tablete dobili i internet tako da o tome nisu morali da vode računa. Mesec dana ranije, „Help“ je donirao kompletni školski pribor i rančeve za učenike prvog i drugog razreda, što je mnogo značilo i roditeljima, ali i deci koja su se radovala punim pernicama, raznim bojicama, sveskama i novim rančevima, kaže Ajša Alić, pedagoški asistent.

I na kraju, izgleda da nije samo važno sa kakvom bojom kože smo rodjeni, nego i gde. Jer na udaljenosti od samo 20 kilometara, imate decu u prostranim, svetlim, tomplim učionicama,  koja na novim tabletima rade, i decu koja u prastarim kupama, dok pucketa vatra u šporetu prave lutke od čarapa i drugog pristupačnog materijala. I imate Ajšu i Adrijanu koje im pričaju o nekim dalekim svetovima i lepšoj budućnosti koja ih čeka i o tome koliko je važno da budu dobri djaci. Bez obzira na uslove, ipak je najvažnije da zavole učenje i da sa radošću dolaze u školu, što je i jedna od uloga pedagoških asistenata. Valjda to shvataju i odgovorni u Ministarstvu prosvete.

„Izradu ovog teksta omogućio je EUROPEAN endowment for democracy. Sadržaj i stavovi izneti u ovom video-materijalu predstavljaju stavove autora projekta „ Dodatna podrška EU medijima u Srbiji tokom pandemije COVID-19 – Podrška Roma World“ i nužno ne izražavaju stavove EUROPEAN endowment for democracy.“ 

Related Posts

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *