Cena sećanja: 16 Maj i Mandat koji moramo nositi
By Mensur Haliti.
- maj nije dan sećanja. To je uslovni prag—test koji se vraća svake godine, ne kako bi ga posmatrali već prešli.
U noći 1944. godine, kada su SS krenuli da likvidiraju romski logor u Aušvic-Birkenau, naši ljudi se nisu povinovali. Oni su već sahranili svoje starije, videli dim, osetili tišinu nestanka njihovih jakih ljudi. Znali su šta kamioni znače. I oni su to odbili. Krevete su pretvorili u barikade, posuđe u deklaracije o dostojanstvu. Zapalili su logor da signaliziraju svetu: ne idemo tiho.
Ovo nije bio samo otpor – to je bilo upravljanje. Naš narod je branio ne samo život, već pravo. Ne zakon država, već pravni poredak koji se nosi u telu – kroz kris odluke, zakletve, običaje sahrane, rodoslovlje i ritualno održavanje. Ono što je svet odbacio kao folklor bila je funkcionalna jurisprudencija: nevidljivo, bez granica, nedokumentovan—i stoga preteći sistemima koji zahtevaju dozvolu i vidljivost. I upravo zbog toga je bio na meti.
Ono što je uništeno u Aušvicu, Pridnjestrovlju, Jasenovcu, nije bio samo život. Bio je to romski suverenitet. Platili smo sa svime: domovi i zemlja zaplenjeni i nikad vraćeni; istrebljenje babica, sudija, pevača, zanatlija i usmenih istoričara— oni koji su držali zakon u svojim srcima, glasovima i rukama. I nakon rata, nijedan sud, nijedna država, nijedno telo za reparaciju nije priznalo da ono što je izgubljeno nije samo život, već zakon.
Ipak, zakon je opstao – jer je neko odbio. Ispod pepela, u izgnanstvu i tišini, u kodu i ritualu, u pesmama i kalendarima naš narod je prenosio ono što nije trebalo da izdrži: vladanje bez države, nadležnost bez priznanja. Borili su se da ono što je uneseno u logor ne umre tamo — da dokažu da narod može da vlada sobom čak i kada svet insistira da to nikada nije uradio.
To je ono što nasleđujemo – ne tragediju, ne nostalgiju, već konfekcijsko sećanje. A nasledstvo nije danak. To je odgovornost. To je nedovršeni posao provođenja pravne strukture koja nikada nije trebalo da se vidi. Sistem koji nema sudnicu, vladu, nema institucionalno ime — ali koje je svejedno vezivalo naš narod.
Sa ponosom govorimo o otporu. Ali ponos nije vernost. Mi obeležavamo 16. maj, ali živimo ostatak godine u okviru sistema koji joj brišu smisao. Sedimo na panelima o otpornosti, unutar institucija koje odbacuju naš zakon. Pevamo Đelem, Đelem na međunarodnim pozornicama dok se imena naše dece brišu iz građanskih zapisa. Zamenili smo nadležnost za vidljivost, konsultacije za autorstvo, performanse za moć. 16. maj ne nagrađuje učinak. Ono sudi o vernosti.
Svaki režim — fašistički, komunistički, liberalni — dao je istu ponudu: priznanje bez odgovornosti.
Oni objavljuju pesmu, a ne presudu. Pozivaju na nastup, a ne na zakletvu. Oni prikazuju vagon, ne kris. Svet nema poteškoća da se seti Roma – sve dok ne mora da odgovara nama. Odaje počast našoj patnji, ali odbacuje naš suverenitet. Ona podučava o našem genocidu, ali nikada ne obnavlja politički poredak koji smo uneli u vatru.
U redu, prihvatili smo ovo obuzdavanje – pogrešno ga smatrajući kontinuitetom. Dozvolili smo da „romsko sećanje” postane meka kategorija: umetnički, nostalgičan, čak i lep. Ali 16. maj se ne može poništiti. Ne može se folklorizovati. To nije spomen obeležje. To je povratak pravnog mandata — ponovna pojava vlade koja je nadživela režime koji su pokušali da je unište.
