25 godine od početka agresije NATO na Srbiju

Prošlo je 25 godine od početka agresije NATO na Srbiju, odnosno Saveznu Republiku Jugoslaviju, 24. marta 1999. godine.

Agresija NATO na Srbiju pripremana je u dužem periodu, a sasvim aktivno tokom 1998. Zvanično, razlog za agresiju bila je situacija na Kosovu i Metohiji, gde je bila u toku oružana pobuna takozvane OVK, pri čemu su sve vreme događali brojni akti terorizma čija su žrtva bili pripadnici državnog aparata Srbije i SRJ, a isto tako mirni civili, kako Srbi tako i Albanci.

Po sastanku Saveta NATO 30. januara 1999, zvanično je objavljeno da je NATO spreman da pokrene udare protiv SRJ. NATO agresiji prethodile su neiskrene ponude međunarodne zajednice, kao i raspoređivanje dodatnih NATO trupa u Albaniji i Makedoniji. Navodni pregovori u Rambujeu vođeni su od od 6. februara do 19. marta. Delegacija SRJ konačni ponuđeni tekst nije potpisala. Usledio je još jedan teatralni dolazak Ričarda Holbruka u Beograd 22. marta na razgovor sa Slobodanom Miloševićem, najviše s namerom da se medijima prikažu navodne mirovne namere. Nivo zahteva upućivanih zvaničnom Beogradu, tokom takozvanih pregovora, što je potvrdila čak i Medlin Olbrajt, podizan je sve vreme. Kako je tumačio Vladislav Jovanović, najave bombardovanja postojale su već desetak godina, još od vremena kada je Bob Dol u Prištini obećao nezavisnost. Bil Klinton, tada predsednik SAD, delegaciji američkih Srba rekao je naknadno da ono što je ponuđeno Miloševiću ni on ne bi potpisao. Slično viđenje je docnije izneo i Henri Kisindžer.

Kao neposredan izgovor za agresiju NATO iskorišćeni su događi u Račku, 15. januara. Medijski je takođe predstavljano da je neuspeh navodnih pregovora vođenih u Rambujeu i Parizu bio razlog. Nesumnjivo, agresija NATO bila je zapravo podrška terorističkoj organizaciji kosmetskih Albanaca, tzv. OVK, koja je do tada već počinila brojne zločine, a sa ciljem otimanja Kosova i Metohije od Srbije. Nakon što je Skupština Srbije potvrdila da ne prihvata odluku o stranim trupama na svojoj teritoriji i predložila da snage Ujedinjenih nacija nadgledaju mirovno rešenje na Kosovu i Metohiji, NATO je započeo vazdušne udare.

Naredbu za napad dao je Havijer Solana, generalni sekretar NATO, generalu SAD Vesliju Klarku, iako nije postojalo odobrenje Saveta bezbednosti UN. Bio je to presedan. Prema prvom saopštenju Generalštaba Vojske Jugoslavije, 24. marta oko 20.45, u prvom naletu gađano je više od 20 objekata. Prvi projektili pali su na kasarnu u Prokuplju u 19.53. Sledio je napad na Prištinu, Kuršumliju, Batajnicu, Straževicu. Devetnaest zemalja NATO započelo je bombardovanje sa brodova u Jadranu, kao i iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji.

izvor https://www.rtv.rs/sr_lat/politika/danas-se-navrsava-25-godina-od-pocetka-nato-agresije_1526611.html

Pre 25 godina, tačnije 1999.g. veliki broj Srba, Roma, Aškalija, Goranaca i drugih je napustilo svoje ognjište usled ratnih dejstava i potražilo utočište pre svega u Srbiji. Govori se i piše da je preko 200 hiljada ljudi napustilo KiM. Ali da li se zna tačan broj Roma koji su napustili KiM? Fond za humanitaro pravo je na osnovu svojih istraživanja objavio podatak da je od 1.januara 1998 do kraja 2000 godine evidentirano 13.526 stradalih i nestalih osoba svih nacionalosti. Postavljam pitanje koliki je tačan broj Roma koji su napustili Kosovo? Opet se vraćam na 1999 godinu, jer veliki broj Roma je utočište pronašlo u tadašjoj SRJ, ali koliko je to Roma sa Kosova živelo u SRJ? Na žalost tačan podatak se ne zna. Na Kosovu je pre rata živelo oko 150 hiljada Roma, sada ih je manje od deset hiljada, navodi Istoričar Pol Polanski. Povratka Romima na KiM je bio praktično nemoguć a ostanak u tadašnjoj SRJ, ILUZIJA. Dakle jedini put, koji je preostao je EU. Tako je i bilo, opet kažem veliki broj Roma (jer nema tačnih podataka) je posle 1999 godine u potrazi za boljim životom otišlo u zemlje EU.

Da li ići levo ili desno, ili pravo? Prazan stomak ne razmišlja racionalno! Samo se razmišlja kako obezbediti sigurnost i egzistenciju porodici? Dakle na legalan ili nelegalan način pravac EU. Preostali Romi sa Kosova koji zbog ovoga ili onoga nisu u tom trenutku napustili SRJ na neki način su se infiltrirali u društvo. Ali kako su oni i od čega živeli stvarno, gotovo da nikoga nije konkretno interesovalo, osim ako je bilo ekonomske koristi od pomoći romskoj zajednici. 2009.godina je takođe važna, zato jer se pasošem RS moglo putovati u zemlje EU bez viza. Nerešavanjem problema Roma sa Kosova ali i domicilnih Roma ponovo dolazi do novog talasa migracije, u potrazi za boljim životom. Ali i danas Romima sa Kosova posle petnaest godina ponovo se nameće razmišljanje o praznom stomaku, iako oni ne žele da razmišljaju o tome ono se samo javlja! Šta da se radi kada se svakog dana mora jesti. A odakle pare? I eto tako hteo ne hteo, milom ili silom nameće se mišljenje o odlasku romske zajednice u potrazi sa sigurnim životom u kome se nadaju da će imati ono što im treba, a to nije mnogo samo jedan normalan život! Jednog dana posle mnogo godina neko će pročitati ovaj tekst i videti da su na Kosovu živeli i Romi (neki Cigani), ali vreme, sama romska zajednica, ne briga države o njihovim žrtvama i potrebama izbrisaće sve tragove o postojanju i životu