14.Januara Se Slavi Vasilica – Bahtalo Vasili!

Prema Dragoljubu Ackoviću, pravoslavni Romi na Balkanu neguju sledeću legendu:

Jedanput pođe Firaun (romski car) u rat i dođe do mora. Bog ga je voleo, pa naredi da se more rastavi i on suv dođe do polovine mora. Tu se prevari i rekne: I Bog me se boji, a kamoli ljudi! Bog ga tada zapita: Čija je ovo sila? On umesto da kaže: Tvoja Bože!, prevari se i reče: Moja! Bog se naljuti i naredi da se more sastavi kako je i bilo, te se i Firaun i sva njegova vojska podave; samo ostanu u životu oni koji su bili izašli iz mora.

Posle toga, pošalje Bog Svetog Vasilija onima sto su bili izašli i on ih zapita: Hoćete li me slaviti, pa da vas sastavim sa onima sto su na onoj strani? Hoćemo, odgovore mu oni. Onda se Sveti Vasilije pomoli Bogu i Bog stvori gusku. Romi se jedan po jedan popnu na nju i ona ih prenese prema onoj strani mora. Sveti Vasilije im naredi da ga slave i da za njegov dan kolju guske. Od tog ostatka Firaunove vojske nastali su svi Romi.

U znak zahvalnosti sto ih je spasio, Romi i dan danas slave Svetog Vasilija ili Vasilicu, kako oni zovu taj praznik, a toga dana obavezno kolju onoliko gusaka koliko muških glava ima u kući plus jednu više.

Vasilica je praznik koji je usko povezan sa Romskom Novom godinom, koja se dočekuje 13. januara i traje četiri naredna dana. Na Vasilicu ili Vasuljicu kako na Jugu Srbije uglavnom zovu ovaj praznik, obeležavaju se narodni običaji prema kojima je pažnja posvećna guski koja se kolje okrenuta prema istoku. 

Običaj je da se na današnji dan kolje živina, uglavnom guska i ćurka.

Pogača sa novčićem se lomi na trpezi  za Vasuljicu 14. januara, prvog dana praznika, a prisutni su samo članovi uže porodice. Onaj ko bude našao „paricu“, veruje se da će biti srećan tokom cele godine. Na sam praznik Vasuljicu najmlađi član porodice „muško dete“ unosi u dom badnjak, mlado hrastovo drvo i njega ostali članovi porodice daruju uz blagoslov da godina bude napredna.

U niškom kraju, do pre dvadesetak godina, Vasuljica, kao I Djurdjevdan su se slavili bez obzira da li su Romi bili pravoslavne ili musliimanske veroispovesti. Raspad Jugoslavije, stalne migracije, uticaj drugih religija i običaja koje su mnogi Romi doneli sa sobom, dovode do toga da se ovim praznicima sve manje pridaje značaj. Sve uticajnije Islamska zajednica, Protestantska crkva, kao I “Jehovini svedoci” ove praznike ne gledaju blagonaklono. I kao što se polako gubi romski jezik, jer u školama nema interesovanja da se on uči fakultativno, kao što, osim sporadičnih pokušaja ne postoji želja da se Istorija Roma izučava u okviru same zajednice, tako se I ova lepa tradicija slavljenja Vasuljice polako gasi.  Danak emancipaciji I napretku ne bi trebala da plati kultura I tradicija Roma. To je ono što ih razlikuje od drugih, što ih čini posebnim.

Bahtalo Vasili!

Izvod iz knjige Nenada Jašića “ Stari niški Romi”

„Vasilica je praznik svih niških Roma. Slavi se 14. januara na dan Svetog Vasilija Velikog. To je pravoslavna Nova godina. I ako su stari niški Romi muslimanske veroispovesti, ovaj praznik slave po tradiciji koja potiče još iz perioda pre dolaska Turaka na ove prostore, kada su niški Romi bili pravoslavne veroispovesti. Stari niški Romi su Vasilicu slavili i posle II svetskog rata, kada je,sve negde do sredine 80-ih, bilo zabranjeno javno obeležavanje ovog pravoslavnog praznika u Srbiji.

Za Vasilicu se kolje isključivo žživina: ćurke, guske, kokoši, pevci i drugo.Možee da se kolje neograničen broj žživine, prema veličini i materijalnom stanju porodice kao i prema broju gostiju koji će biti na slavi, ali je najvažnije da broj zaklane živine bude teko (neparan).

Živina se kolje 12. ili 13. januara uveče, neki to čine 13. ili 14, pre svitanja u zavisnosti od nasleđene tradicije u porodici. Klanje živine obavlja domaćin sa jošš jednim članom porodice koji mu pomaže. Živina se kolje satarom na trupcu, pri čemu se glava žživine okreće prema istoku. Oni koji obavljaju klanje moraju biti čisti (okupani).

Ovaj čin ima karakter obreda I predstavlja ostatke paganskih verovanja kod Roma. Velika je radost da živina bude što deblja jer će, onda se veruje, i godina biti berićetna. Zato se nekada žživina kupovala mnogo ranije. Guske i ćurke su se kljukale projenim valjčićima (hapovi),tako da za Vasilicu budu ugojene na diku i ponos domaćina. U pojedinim starim niškim porodicama, kao i u porodicama iz leskovačkog kraja, prisutan je prastari običaj da se lome teleće noge za pitije, pri čemu se peva obredna pesma. Uveče, 12. januara, na trupcu, domaćin lomi teleće noge i peva: “But sastipe lelega me dajake me dadeske. Te bićhaven lelega mi kudelja. Zerem phagava lelega te pakhore.” Pesma se peva ptici štrku, rodi, od koje se traži da poššalje zdravlje i sreću za celu porodicu – u protivnom će joj polomiti krila.

Na Vasilicu, 14. januara, ujutro, sa badnjakom koji je okićen zlatnicima i sa krčagom sa sveže zahvaćenom vodom, polaženik ulazi u kuću. Kuću prska svežom vodom, a ukućane lupka po glavi okićenim badnjakom i svežnjem novčanica uz čestitku: “Bahtali Vasilica”, kod Arlija, i “Bahtalo Vasili”, kod Gurbeta, što znači: “Srećna Vasilica”, uz otpozdrav: “Ov sasto” (Da si žživ i zdrav).

Polaženik je obično neko dete iz komšiluka ili iz rodbine. Ono se daruje novcem i slatkišima. Vodi se računa da polaženik bude isti kao i prošle godine da bi godina bila srećna I berićetna poput prethodne.

Uveče, 14. januara, pravi se večera. Od jela se za ovu priliku sprema čorba, punjene paprike sa žživinskim mesom i podvarak. Pored toga za predjelo se služe I pihtije, a kao desert – tatlije, baklave i ostali slatkiši. Pije se vino i rakija. Prvog dana se na večeru ne zove niko. Slavi se u krugu porodice. Romi iz Čair-mahale te večeri pale za stolom pet belih svećica u plitkoj posudi sa brašnom (Za Boga,Vasilicu, večeru, zdravlje i posao). Zatim otvaraju kućna vrata i dozivaju Vasilicu da im uđe u dom rečima: “Avaj, avaj gudlije Vasilice! Ake, isi amen ššapatka,marikli…” (Dođi slatka Vasilico! Imamo ššotku, imamo pitu…).

Na sto stavljaju sve što je pripremljeno za večeru, obavezno uz so i papriku. Zatim se međusobno blagosiljaju gledajući se preko stola: “Dikheja li man? Dikhav tu. E, Akava bešrš te dikhea ma, đi berše te na dikhea ma” (Evo, ove godine te vidim, a dogodine neka trpeza bude tako obilna da te uopšte ne vidim sa druge strane stola.).

Drugog dana Vasilice se odlazi u goste. U mahali se organizuje druženje kod nekog od uglednih domaćina. Okiti se pečeni ćuran i nosi se kroz prostoriju pri čemu se peva ššaljiva pesma: “Davaj davaj Vasilico! Ko služi neka se ne tuži.” Zatim se pevaju pesme u čast domaćina i ostalih gostiju.

Trećeg dana praznika, pravi se pilav ili pasulj sa živinskom iznutricom za ručak. Mesi se pogača u koju se stavlja zlatnik ili metalni novčić. Za ručkom ukućani lome pogaču(ili pre svitanja u zavisnosti od nasleđene tradicije u porodici). Smatra se da će onaj kome pripadne novčić biti cele godine srećan i taličan što se tiče novca.

Za Vasilicu se u nekoj od gradskih kafana pravila “zabava”. Pre II sv. Rata je to bilo u hotelu Palas (sadašnji Union). To je bilo zajedničko veselje gde bi svaki domaćin doneo svoje jelo i piće. Jelo se posebno, a veselilo se zajednički uz muziku, igru i pesmu.

Posle II sv. rata ovaj praznik se takođe grupno slavio. To se obično činilo posle 14. januara, prve naredne subote. Manifestacija je održavana u organizaciji tadašnjeg KUD-a “Iba Ademović” koji je kasnije prerastao u Društvo za nauku, kulturu i socijalna pitanja “Rom” iz Niša. Održavana je u eminentnim niškim hotelima pod nazivom “Romski bal”. Ulaznice su prodavane zajedno sa konzumkartama.

Za ovu priliku je pripreman i prigodan program, sa čitanjem romske poezije, uz romske pesme i igre. Naročita atrakcija ovih večeri bilo je biranje romske lepotice za tu godinu. Romsku lepoticu je birao žiri sastavljen od lokalnih opštinskih funkcionera, koji su bili počasni gosti na ovim manifestacijama, jer se smatralo da će oni, pošto su na funkciji a nisu Romi, nepristrasno obaviti svoj zadatak. Kasnije su manifestaciju organizovala i druga romska društva.

Tako je “Romski bal” sa biranjem romske lepotice postao deo proslave ovog tradicionalnog romskog praznika.“