Slovenački „Šutar zakon“ predstavlja opasan presedan za Evropu
Brisel, 18. novembar 2025 – Fondacija Roma za Evropu izražava duboku zabrinutost povodom usvajanja takozvanog „Šutar zakona“ u slovenačkoj Narodnoj skupštini. Slovenija je uradila nešto što Evropa retko priznaje da se dešava unutar Unije: usvojila je zakon koji celu jednu manjinu tretira kao bezbednosnu pretnju. Dozvoljavajući ulazak u dom bez naloga, proširenje ovlašćenja nadzora i angažovanje vojske u domaćem policijskom delovanju, ovaj zakon predstavlja duboku promenu u načinu na koji država članica EU definiše bezbednost unutar sopstvenih granica.
„Ovaj zakon pretvara čitave komšiluke u bezbednosne zone, a njihove stanovnike u bezbednosne kategorije“, izjavio je Mensur Haliti, potpredsednik Fondacije Roma za Evropu i osnivač fondacije Romi za Demokratiju. „On smanjuje političku cenu ciljanja onih koji su već isključeni iz slobodnog i fer političkog učešća, i to zarad političke koristi.“
Mere su kreirane manje od dve nedelje nakon ubistva Aleša Šutara u Novom Mestu, u atmosferi oblikovanoj moralnom panikom, slanjem policije na teren i protestima uokvirenim kao reakcija na „romsku kriminalnost“. Ono što vlada opisuje kao privremeni odgovor zapravo je politički manevar koji će preoblikovati ponašanje država, kalkulacije političkih partija i očekivanja evropskih suseda. „Ovo je vrsta promene koja prvog dana ne izgleda dramatično, ali menja pravila igre“, rekao je Haliti.
Zakoni poput ovog ne smanjuju rizik – oni ga povećavaju. Produbljuju jaz između grupa, podižu političku temperaturu i stvaraju uslove u kojima jedan trač, uvreda ili incident na ulici može eskalirati nesrazmerno situaciji. Gledanjem bezbednosti kroz rasnu perspektivu i militarizacijom policije, Slovenija je smanjila političku cenu represije širom Unije.
Posledice će ići mnogo dalje od Slovenije. Kada stabilna država članica EU tretira manjinu kao bezbednosnu pretnju, svaka krhka vlada u regionu dobija jednu poruku: ovi instrumenti nisu neliberalni – oni su evropski. A kada se jednom uvezu, retko ostaju ograničeni samo na one koji su već isključeni iz slobodnog i fer političkog učešća zarad političke koristi. Oni se šire na migrante, protestante, novinare i svakoga ko postane nepodoban za vladajuću stranku.
Zakon takođe otvara ozbiljna ustavna i evropska pitanja, dovodeći u pitanje zaštite povezane sa privatnošću, nepovredivošću doma, podacima i komunikacijama, sudskim garancijama i ograničenjima upotrebe vojske u unutrašnjim poslovima. Na nivou EU, on zadire u suštinska jemstva iz Povelje EU o osnovnim pravima i Evropske konvencije o ljudskim pravima.
Haliti je naglasio da sada odluka Slovenije testira kredibilitet EU. „Unija koja dopušta da strah postane politika kod kuće ne može da drži lekcije svojim susedima o demokratiji i vladavini prava“, rekao je. „Ako Evropa ne može da održava svoje standarde unutar Unije, ne može ubedljivo da ih zahteva ni van nje.“
Uticaj EU ne počiva na vojnoj moći, već na legitimnosti – na tvrdnji da su evropske vrednosti opipljive i primenjive. Ta logika se urušava onog trenutka kada Unija toleriše da država članica svede bezbednost na politiku straha i da celu manjinu pretvori u eksperiment policijskog nadziranja. Kontinent koji nije u stanju da zaštiti one najizloženije diskriminaciji ne može uverljivo tvrditi da brani demokratiju u svetu. Evropa koja normalizuje strah kod kuće rizikuje da izgubi jedini oblik moći koji je ikada imala.
„Šutar zakon“ nije slovenačka priča. To je evropsko upozorenje – pokazatelj koliko brzo strah može postati zakon, koliko lako jedna grupa može postati bezbednosna kategorija i kako jedna mala zemlja može stvoriti presedan dovoljno velik da preoblikuje čitav evropski projekat.
