Politička vidljivost Roma na izborima: Od Bujanovca i SPP-a do marginalizacije na drugim listama

Nakon što je Republička izborna komisija (RIK) proglasila izbornu listu Stranke pravde i pomirenja (SPP) Usame Zukorlića, Bujanovac je dobio značajnu zastupljenost – na listi se našlo troje predstavnika romske zajednice iz ove opštine. Ipak, kada se sagleda šira slika parlamentarnih izbora i zastupljenost Roma na drugim izbornim listama, postavlja se staro pitanje: da li je reč o suštinskoj političkoj integraciji ili o pukom popunjavanju kvota na bezbednim ili nebezbednim pozicijama?

Romski kandidati iz Bujanovca na listi SPP-a

Bujanovački ogranak SPP-a, koji u znatnoj meri okuplja romsko stanovništvo i predstavlja deo lokalne vlasti, istakao je tri imena na listi „USAME ZUKORLIĆ (SPP) POKRET ZA UJEDINJENJE“:

• Adem Salihi zauzeo je visoko 13. mesto. Salihi je po struci strukovni ekonomista, šef bujanovačkog odbora SPP-a i direktor Turističke organizacije Bujanovac.
• Ermihana Zećiri, master ekonomije, nalazi se na 36. mestu. Široj javnosti postala je poznata 2024. godine kada se odrekla odborničkog mandata u lokalnoj skupštini, kao i po zaposlenju u Opštinskoj upravi.
• Alen Ramadani pozicioniran je na 38. mestu izborne liste, a po zanimanju je verski službenik.

Inače, lista SPP-a obuhvata ukupno 181 kandidata (sa liderom stranke na čelu), a na prethodnim parlamentarnim izborima osvojila je dva poslanička mandata. To znači da se kandidati sa sredine i začelja liste, uključujući romske predstavnike iz Bujanovca, nalaze u poziciji gde je ulazak u Narodnu skupštinu statistički malo verovatan, što otvara pitanje stvarne političke težine koju dobijaju.

Kakva je situacija sa Romima na drugim izbornim listama?

Kada se analiziraju druge izborne liste koje je RIK potvrdio za ove parlamentarne izbore, učešće pripadnika romske zajednice je tradicionalno skromno, marginalizovano i gotovo nevidljivo na prolaznim mestima.

Iako u Srbiji zvanično postoji nekoliko manjih romskih političkih partija (poput Partije za demokratsko delovanje, Romskih partija i udruženja), one retko samostalno prelaze cenzus, zbog čega su prinuđene da ulaze u koalicije sa većinskim strankama (bilo vladajućim, bilo opozicionim). Na tim velikim koalicionim listama, romski predstavnici se najčešće nalaze na samom začelju (simbolične pozicije od 100. mesta naviše), što im ne daje nikakvu šansu da postanu narodni poslanici.

Poređenja radi, dok manjinske stranke poput SPP-a povremeno integrišu lokalne romske lidere na srednje pozicije (kao što je slučaj sa Bujanovcem), na listama najvećih političkih blokova Romi se uglavnom pojavljuju tek ad-hok, uoči samih izbora, primarno radi prikupljanja glasova u osetljivim socijalnim sredinama, dok autentični politički glas zajednice u parlamentu i dalje izostaje ili je sveden na pojedinačne izuzetke.

Zaključak: Između statistike i suštinske moći

Učešće Adema Salihija, Ermihane Zećiri i Alena Ramadanija na listi SPP-a predstavlja važan signal političkog buđenja i organizovanja Roma na jugu Srbije (posebno u Bujanovcu, gde na drugim listama uopšte nema kandidata iz ovog grada). Ipak, činjenica da se romski kandidati i dalje retko nalaze na vrhu izbornih lista koje garantuju ulazak u parlament pokazuje da romska zajednica u izbornim procesima i dalje služi više kao statistička podrška, nego kao ravnopravan politički faktor sa stvarnom moći odlučivanja.