Osman Balić – Romi su Itekako umetali kockice hrabrosti, odanosti i zajedničkog stradanja!

U vekovnom mozaiku srpske istorije, Romi su Itekako umetali kockice hrabrosti, odanosti i zajedničkog stradanja, često ostajući u senci glavnih priča. I ovaj tekst pišem zbog toga što je etnička distanca mladih a i starih u Srbiji prema Romima, neopravdano I nerazumljivo velika i upozoravajuća u ovim ludim, siledžiskim I nepredvidljivim političkim vremenima. Etnička distanca (za one koji ne znaju) je vid distance izmedju ljudi različitih nacionalnosti kojom je iskazana spremnost ljudi iz jedne etničke grupe da prihvati ili odbaci društvene odnose sa pripadnicima drugih etničkih grupa. Nju povremeno mere sociolozi I ona je najbolji “barometer” u nacionalno mešovitim sredinama kao što je na primer Srbija.

Mladi Srbi danas, pod uticajem stereotipa, neznanja i loše namere, ponekad vide Rome kao „parazite“ bez ikakvih zasluga za stvaranje i očuvanje države.Naravno da za takav pogrešan i opasan stav i mišljenje , zaslugu imaju pre svega roditelji, dede i babe, škola,mediji i na kraju političari – populisti.

Šta se to krilo i prećutkuje, a moralo bi da se zna?

Duboki koreni romske zajednice u Srbiji, od osmanskog perioda do savremenih dana, pokazuju da bi mišljenje o Romima i njihov društveni položaj morao da bude sasvim drugačiji.

Prvo:

Romi nisu samo deo srpske prošlosti – oni su bili njeni graditelji, branitelji i žrtve, zaslužujući duboku zahvalnost i poštovanje. Smatrajući ih „parazitima“ ne samo da umanjuje njihove doprinose, već i osiromašuje srpsko razumevanje sopstvene nacije.

Evo kako su Romi, kroz vekove, doprineli stvaranju moderne Srbije, podeljeno po ključnim istorijskim periodima.

Osmanski Period – Tursko doba: Temelj integracije i adaptacije

Još od 15. veka, kada su Romi zabeleženi u popisima Osmanlija u gradovima poput Niša, oni su bili deo balkanskog mozaika. U Nišu su živeli u četiri „Kiptijan mahale“ – posebnim kvartovima gde su se bavili zanatima poput kovačkog rada, metalnih poslova i stomatologije, služeći i osmanskoj upravi i lokalnom stanovništvu. Ovo nije bio život nomada ili marginalaca; Romi su plaćali poreze, adaptirali se društvu i doprinosili ekonomiji, čak i u vreme represije. Njihov naziv „Kiptijani“ (od zablude o egipatskom poreklu) samo pokazuje kako su bili integrisani u osmanski sistem, ali i kako su očuvali identitet. Ovo prisustvo postavilo je osnovu za buduću saradnju sa Srbima, pokazujući da su Romi bili deo balkanskog društva vekovima pre stvaranja moderne države.

Zahvalnost treba da počinje ovde: bez njihove ekonomske i socijalne uloge, mnogi aspekti svakodnevnog života na Balkanu, uključujući Srbiju, bili bi siromašniji.

Srpski Ustanci:

Romi kao Borci za Oslobođenje – Kada su Srbi ustali protiv Osmanlija u Prvom srpskom ustanku (1804–1813), Romi nisu stajali po strani. Oni su aktivno učestvovali u borbama za oslobođenje gradova, poput bitaka na Mišaru, Drini i Krupnju.

Kao zanatlije, popravljali su oružje i opremu za ustanike, a direktno su se borili u redovima srpske vojske. Prema zapisima Vuka Stefanovića Karadžića, Romi su čak imali svog vojvodu – Roma (na srpskom jeziku Ciganina) koji je bio pozivan na skupštine ustaničkih starešina, na jednak način kao i ostali vojvode. Ovo pokazuje ne samo organizovanost romske zajednice, već i njihovo priznanje kao ravnopravnih saveznika u borbi za slobodu. Posle ustanka, ovi doprinosi su služili kao osnova za romske zahteve za boljim položajem u Kneževini Srbiji, podsećajući nas da je stvaranje države bilo zajednički napor.

Mladi ljudi u Srbiji treba da znaju: bez romskih ruku koje su kovale oružje i njihove hrabrosti na bojnom polju, put ka nezavisnosti bio bi teži. Jedino su Romi umeli da iskuju točak od metala i tako zamene drveni točak. To znanje i poznavanje metala, kovačkog zanata su Romi doneli iz Indije. Isto kao što su doneli metalne viljuške i kašike.

Evo druge prilike za zahvalnost – Romi su bili deo temelja srpske državnosti.

Balkanski ratovi: Heroji koji su preokrenuli sudbinu

U Balkanškim ratovima (1912–1913), Romi su se ponovo pokazali kao ključni saveznici. Mobilisani kao rezervisti u srpskoj vojsci, oni su učestvovali u oslobađanju Kosova, Makedonije i drugih teritorija od Osmanlija. Najsjajniji primer je Ahmed Ademović, romski trubač iz Leskovca, koji je u Kumanovskoj bitki (1912) preokrenuo tok sukoba. Pretvarajući se da je na turskoj strani, odsvirao je signal za povlačenje, izazivši paniku među Osmanlijama i omogućivši srpskoj vojsci pobedu. Za ovaj podvig dobio je Karađorđevu zvezdu – najviše vojno odlikovanje.

Sličan je i Rustem Sejdić iz Bojnika, koji je služio kao trubač. Ovi heroji nisu bili izuzeci; Romi su činili deo 20% manjinskih boraca u srpskoj vojsci, deleći gubitke i slave. Zahvalnost ovde leži u priznanju: Romi su pomogli da Srbija proširi granice i oslobodi teritorije, doprinoseći formiranju moderne države. Umesto stereotipa o „parazitima“, ovo nas uči da su Romi bili ratnici za zajedničko dobro.

Evo i treće prilike za zahvalnost.

Prvi Svetski Rat: Zajednička golgota i pobeda

Nastavljajući tradiciju, Romi su u Prvom svetskom ratu (1914–1918) delili sudbinu srpskog naroda. Mobilisani u srpsku vojsku, učestvovali su u bitkama na Ceru i Kolubari, povlačenju preko Albanije (1915) i proboju Solunskog fronta. Ahmed Ademović je ponovo blistao, preživevši ceo rat sa Karađorđevom zvezdom, dok je Rustem Sejdić dobio Albansku spomenicu za hrabrost u egzodusu. Romi su patili glad, bolesti i smrt zajedno sa Srbima – Srbija je izgubila oko 25–30% muškog stanovništva, uključujući hiljade Roma.

Jedini spomenik palim romskim borcima u Beogradu (na Vračaru) svedoči o njihovim žrtvama. Ovo zajedničko stradanje zaslužuje zahvalnost: Romi nisu samo stradali – oni su pomogli da Srbija opstane i pobedi, deleći golgotu koja je učvrstila naciju.

Drugi Svetski Rat: Porajmos i borba protiv fašizma

Najtragičniji period za Rome bio je Drugi svetski rat (1941–1945), kada su doživeli genocid poznat kao Porajmos. U okupiranoj Srbiji i NDH, stradalo je 20.000–30.000 Roma (oko 30% naše populacije), deportovanih u logore poput Jasenovca, Sajmišta i Banjice. U Jasenovcu su Romi bili ubijani masovno, bez evidencije, po uzoru na nacističke metode.Broj ubijenih Roma treba prihvatiti sa rezevom. Nas su ubijali bez zapisničara. Samo, Rom, Romkinja, romsko dete, kama, malj i ubica.

I ono što se namerno izbegavalo da kaže u 80 godina ćutanja je da Romi nisu bili samo žrtve – oni su se pridruživali partizanima, boreći se protiv fašizma. Stevan Đorđević Novak bio je jedini romski narodni heroj Jugoslavije, a mnogi drugi su bežali iz logora i uzimali oružje. Ovo učešće u Narodnooslobodilačkom pokretu pokazuje da su Romi bili saveznici u borbi za slobodu, deleći ideale antifašizma sa Srbima. Zahvalnost ovde nije samo za preživljavanje – već za hrabrost koja je pomogla da se oslobodi Jugoslavija, uključujući Srbiju.

Kosovska golgota: Stradanje zbog lojalnosti

Posebno bolno poglavlje romske istorije je period konflikta na Kosovu (1998–1999) i posle njega, gde su Romi platili visoku cenu zbog svoje percepcije lojalnosti Srbiji i srpskom narodu.

Mnogi Romi su živeli mešovito sa Srbima, a neki su služili u srpskim snagama ili civilnoj odbrani, što ih je učinilo metom albanskih ekstremista iz Kosovske oslobodilačke armije (UČK) i drugih grupa.

Tokom i nakon rata, albanski ekstremisti su sproveli kampanju etničkog čišćenja: palili kuće Roma, vršili otmice, mučenja, silovanja i ubistva, optužujući ih za saradnju sa Srbima.

Od oko 150.000 Roma, Aškali i Egipćana pre konflikta, više od dve trećine je prognano – do 100.000 izbeglica iz Mitrovice i drugih oblasti 1999. godine, zbog zastrašivanja i nasilja.

U neredima 2004. godine, Romi su ponovo bili žrtve: njihove kuće spaljene, a oni evakuisani pod pritiskom albanskih ekstremista. Moja malenkost je te godina u Savetu Evrope u Stratzburu prava javno rekla na sastanku ekspertske grupe „Da Romi sa Kosova traže da se na Kosova vrati tadašnja JNA u skladu sa Kumanovskim sporazumom” što je tada bio mali skandal. Naravno, posle toga me više nisu zvali više u Strazbur.

No, iako su Romi stradali uglavnom od albanske strane zbog lojalnosti Srbiji, Romi su patili i od srpskih ekstremista, koji su ih ponekad optuživali za nelojalnost ili ih koristili kao žrtvene jagnjiće u sukobima i kradjama.

Ovo dvostruko stradanje – između dve vatre – naglašava njihovu požrtvovanost i doprinos očuvanju srpske prisutnosti na Kosovu. Zahvalnost treba da bude duboka: Romi su platili krvlju za svoju odanost, pokazujući da su bili verni saveznici u najtežim vremenima. Oko 500 Roma se vodi kao nestali a oko 15.000 vrlo lepih i bogatih kuća je uzurpirano od strane Albanaca.

E .. pa, braćo Srbi!

Vreme je za kakvu takvu zahvalnost i promenu u vašem odnosu prema nama! Nismo hteli , niti je primereno hvaliti se borbom za svoju otadžinu. To mi smatramo svojom obavezom.

Ali, Romi nisu „paraziti“ – oni su bili ekonomski stubovi, ratnici, heroji i žrtve u stvaranju Srbije. Od osmanskih mahala u Nišu, preko ustaničkih vojvoda, do heroja poput Ahmeda Ademovića i Stevana Đorđevića, palih Roma kod Vukovara, na Košarama,…. njihovi doprinosi su neizbrisivi.

Mladi Srbi, obrazovani ovim prećutkivanim delom istorije, mogu da vide Rome kao braću po oružju i patnji, a ne kao strance.

Smanjenje anticiganizma počinje zahvalnošću: priznajte nam naše zasluge, sačuvajmo spomenike poput onog u Beogradu, setimo se Arapove doline u Leskovcu gde smo streljani umesto vaših i gradimo društvo gde se svi osećaju ravnopravno. Jer, bez Roma, srpska istorija bila bi nepotpuna. Mi smo deo vas! I zaslužujujemo jedno duboko hvala!

Apelujem na sve Srbe: prestanite sa obnavljanjem rasističke i fašističke retorike koja ponavlja stare narative mržnje prema Romima. Umesto toga, poštujte njihov doprinos istoriji Srbije, jer prezir u javnom prostoru tera Rome da napuštaju zemlju, osiromašujući nas sve. Ako delimo ovu priču, možemo izgraditi bolju Srbiju za sve.