Kako evropski sistem pamćenja podriva sopstvenu stabilnost?

Arhitektura zaborava
Kako evropski sistem pamćenja podriva sopstvenu stabilnost

Autor: Mensur Haliti

Evropa se danas suočava s krizama stabilnosti, migracija i poverenja. Ti problemi nisu novi. Oni su duboko ukorenjeni u prošlosti kontinenta, u sistemu upravljanja koji je nastao pre više od jednog veka.
Posle Prvog svetskog rata evropske države su pokušale da iz haosa stvore poredak. Osmislile su sistem zasnovan na kontroli, a ne na uključivanju, arhitekturu zaborava koja je poistovetila stabilnost s jednolikošću, a koheziju s isključenjem. Taj sistem je prvobitno bio namenjen upravljanju kretanjem ljudi, ali se razvio u mehanizam institucionalnog slepila. Izbrisao je same istorije i mreže koje su nekada povezivale kontinent, tretirajući one koji se nisu uklapali u nacionalne okvire kao problem koji treba nadzirati. Ta
arhitektura zaborava nikada nije bila pasivna. Bila je aktivna konstrukcija istorije i pripadnosti koja i danas oblikuje evropsku budućnost.
Definišući građanstvo preko stalne adrese i dokazane imovine, posleratni poredak stvorio je trajnu klasu autsajdera. Romi, čiji su životi prelazili novo povučene granice, postali su nevidljivi. Njihovi doprinosi su ignorisani, a njihovo prisustvo preoblikovano u pretnju
nacionalnoj čistoći i bezbednosti. Taj sistem nije pokušavao da razume različitost, već da je ukloni administrativnim sredstvima, postavljajući presedan koji i dalje traje.
Romi su najjasniji izraz tog sistemskog neuspeha. Njima ne treba predavati njihovu istoriju, oni je pamte živo. Problem je u institucionalnoj amneziji Evrope. Njene upravne strukture tretiraju Rome ne kao sastavni deo društva, već kao statističke anomalije, podatke koje treba nadgledati, ispravljati i ograničavati u ime efikasnosti politika. Takav pristup pretvara ljude u administrativni teret i od živopisne evropske slike stvara jednobojnu mapu. Sistem opstaje tako što izostavlja nezgodne i storije, ali je upravo taj izostanak njegova najveća slabost.
Ovaj način upravljanja podriva same temelje demokratije. Kada poverenje zameni nadzor, a učešće kontrola, legitimitet iznutra počinje da truli. Rizik danas nije u dramatičnom povratku tiranija prošlosti, već u sporom tehno-kratskom iscrpljivanju, u sistemu koji ponavlja logiku isključenja bez otvorenog nasilja, usavršavajući kontrolu, a da nikada ne prizna ljudskost onih nad kojima vlada. To je tihi, birokratski proces koji održava nepravdu pod jezikom reda i efikasnosti. Ironija je u tome što su Ro mi bili duboko uključeni u sam sukob koji je doveo do njihovog brisanja. Tokom Prvog svetskog rata na hiljade ih je služilo na svim frontovima. Arhivski zapisi
iz Budimpešte, Bukurešta, Pariza i Sankt Peterburga dokumentuju njihove uloge: regrutovani vojnici u austrougarskim pešadijskim jedinicama, kovači koji su potkivali konje za rumunsku konjicu, vozači koji su održavali francuske i carističke konvoje. Bili su utkati u mehanizam modernog ratovanja. Nisu bili autsajderi, već učesnici. Kada su oružja utihnula 1918. godine, države kojima su služili okrenule su im leđa. Novi evropski poredak zahtevao je dokaze: dokumenta, prebivalište, imovinu — kao cenu građanstva. Pokretljivost, nekada prednost, postala je teret. Romski veterani nisu mogli da ostvare pravo na penziju ili druge beneficije jer nisu posedovali papirologiju svojih stalno nastanjenih sunarodnika. Služili su svojim državama, ali ih te države više nisu priznavale.
Posleratni međunarodni sistem dodatno je učvrstio to isključenje. Režim zaštite manjina Društva naroda priznavao je samo one grupe koje su imale teritorijalne ili jezičke zahteve.
Romi, transnacionalni narod rasut po čitavom kontinentu, nisu se uklapali ni u jednu od tih definicija. Učinjeni su politički nevidljivima, bez države koja bi ih predstavljala i bez pravnog okvira koji bi ih štitio. Njihova služba bila je zaboravljena, a njihovo postojanje
administrativno izbrisano. To nije bio slučaj, već nameran ishod sistema koji je uredne kategorije cenio više od složene stvarnosti.
Administrativni alati stvoreni tokom rata nisu nestali s mirom. Registri korišćeni za praćenje rada i kretanja preusmereni su u domaći nadzor. U Francuskoj su vlasti izdavale antropometrijske lične karte za praćenje nomada. U centralnoj i istočnoj Evropi unutrašnji
pasoški sistemi ograničavali su pokretljivost Roma. Do kasnih tridesetih godina gotovo svaka evropska država vodila je detaljnu evidenciju svojih romskih građana, zasnovanu na bezbednosnim protokolima iz Prvog svetskog rata.
Ta mreža nadzora popločala je put ka genocidu. Prelazak s administrativne kontrole na masovno ubistvo nije zahtevao novu tehnologiju, već samo novu naredbu. Kada su nacistički režim i njegovi saveznici planirali genocid nad Romima, oslonili su se na međuratne policijske registre i arhive. Ti dosijei omogućili su identifikaciju, hapšenje i deportaciju romskih porodica u logore poput Aušvica-Birkenaua. Birokratija kontrole postala je birokratija istrebljenja.
Kraj Drugog svetskog rata doneo je oslobođenje iz logora, ali ne i oslobođenje od sistema kontrole. Kategorije su opstale. Romi su ostali pod „posebnim nadzorom“ u policijskim dosijeima sve do šezdesetih godina. Francuski zakon o carnet de circulation ukinut je tek

1969. godine. U socijalističkom istoku unutrašnji pasoški režimi ograničavali su kretanje sve do osamdesetih. Rat protiv fašizma bio je dobijen, ali administrativni rat protiv Roma se nastavio.
      Danas ta arhitektura opstaje u digitalnom obliku. Biometrijska identifikacija, algoritmi prediktivnog nadzora i platforme za upravljanje migracijama ponovo stvaraju isti refleks — da se pokretljivost tretira kao pretnja. Romi se ponovo posmatraju kao anomalije kojima treba upravljati, a ne kao građani kojima se može verovati. Tehnologija se promenila, logika nije.
      Evropa i dalje brka kontrolu s koherentnošću.
      Svake godine, 11. novembra, Evropa obeležava mir. Ipak, retko se suočava s dizajnom sistema koji ga je oblikovao. Kontinuitet romskog pamćenja nije upitan, ali kontinuitet evropskog jeste. Politički poredak koji opstaje zahvaljujući izostavljanju neizbežno će se urušiti usled iscrpljenosti. Ako Evropa želi da njen mir traje, mora razmontirati arhitekturu zaborava i izgraditi arhitekturu uključivanja, zasnovanu na zajedničkoj istoriji, uzajamnom poverenju i razumevanju da snaga leži u prihvatanju složenosti, a ne u njenom brisanju. Samo tada obećanje iz 1918. može postati više od ceremonije.
      Sećanje Roma je netaknuto. Evropsko neznanje o njemu i dalje je izvor prave nestabilnosti.