JEDINSTVO JOŠ JEDNOM PRED ZIDOM: Zašto romske partije uvek propuste šansu da se ujedine?

Još jednom se pokazalo da je najveći neprijetelj romske političke scene – sama romska scena. Najnoviji krah pregovora i raspad dogovora oko formiranja jedinstvene romske izborne liste još jednom su ogolili tužnu istinu: lične sujete, fotelje i sitni interesi ponovo su pobedili interes čitavog naroda.

Umesto da se poučeni godinama unazad konačno saberu i naprave snažan front koji bi doneo autentičan glas Roma u institucijama, stranke su se i ovaj put posvađale i razišle pre nego što je trka uopšte i počela.

Istorija se ponavlja: Gde su nestale pouke iz prošlosti?

Ovakav scenario za naš narod nije novost. Setimo se samo izbornih ciklusa i napora iz 2016. godine, kada su na političkoj sceni uveliko trajali ozbiljni pokušaji – među kojima su bile i zapažene inicijative pokojnog Vitomira Mihajlovića, prvog predsednika Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine – da se različite političke struje integrišu i stvore jedinstveni pokret.

Mihajlović i drugi pregalci su i tada upozoravali na istu stvar: rascepkani na desetine malih stranaka, bez jasne strategije i sabornosti, Romi ostaju nevidljivi za sistem, a glasovi se rasipaju. Nažalost, politički lideri su i tada, kao i danas, izabrali podelu umesto snage. Decenija je prošla, a lekcija očigledno nije naučena.

Kako su pukli poslednji pregovori?

Najnoviji krah na političkom nebu obeležilo je nekoliko brzih koraka unazad:

• GPRS okreće leđa:Građanski pokret Roma Srbije zvanično je digao ruke od pregovora o zajedničkoj listi, uz obrazloženje da se njihovi stavovi i koncepti ne poklapaju sa ostatkom ekipe.
• DUR prekida saradnju: Demokratska unija Roma (DUR) povukla je ručnu, prekinula usklađivanje i odustala od koalicije sa Unijom Roma Srbije.
• Povratak u solo vode: Usled nemogućnosti da se dogovore oko osnovnih stvari, partije se ponovo vraćaju starim, promašenim solo igrama, koje tradicionalno donose samo mrvice i izborni krah.

Hronika neuspeha: Decenije lutanja bez jasnog glasa

Pitanje političke reprezentacije Roma u Srbiji oduvek je bilo trnovito. Romi nikada nisu imali zagarantovana poslanička mesta, a ulazak u Narodnu skupštinu zavisio je od volje većinskih stranaka ili retkih, uglavnom neuspešnih, pokušaja unutrašnjeg dogovora:

• Devedesete i dvehiljadite: Početkom višestranačja romske stranke su ostajale ispod cenzusa. Proboj su beležili tek pojedinačni intelektualci (poput prof. dr Rajka Đurića) kroz saradnju sa većinskim strankama.
• Era pokušaja ujedinjenja (2016): Sličan scenario viđen je i 2016. godine, kada je pokojni Vitomir Mihajlović, tadašnji predsednik Nacionalnog saveta, pokušao da okupi političke opcije i stvori jedinstvenu listu. I tada, kao i danas, ambicije lidera i suprotstavljeni koncepti ugušili su dogovor pre rezultata.
• Novija praksa: Iako su kasniji predstavnici (poput Dragoljuba Ackovića) ulazili u parlament preko lista velikih stranaka, to je otvorilo večnu dilemu: da li je bolje zavisiti od centara moći većinskih partija ili imati autentičnu, nezavisnu političku snagu?

Dokle ćemo sami sebi da budemo najveća prepreka?

Romska zajednica u Srbiji danas se suočava sa gomilom gorućih problema — od stambenog zbrinjavanja, preko zapošljavanja, pa sve do obrazovanja naše dece. Ti problemi ne pitaju za partijsku knjižicu. Ipak, oni koji bi trebalo da budu glas naroda u Skupštini i lokalnim samoupravama ponovo su pokazali veštinu samo u jednom: u svađi i deljenju neplodnog kolača.

Dok se lideri ne dozovu pameti i ne shvate da je interes zajednice iznad svakog pojedinca, Romi će na izborima i dalje postojati samo na papiru, dok će odluke o našim životima donositi drugi.