Sećanje nije ceremonija, sećanje je granica – kažu iz OPRE ROMA
Danas, na Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta, obeležili smo dan koji mora da bude više od protokola. Za nas u Opre Roma Srbija, ovo je dan političke obaveze. Da govorimo jasno o tome kako počinju zločini, kako se normalizuje isključivanje i kako se mržnja pretvara u mere, procedure i navodnu „nužnost“. Sećanje mora da bude granica koja se ne prelazi, a ne rečenica koja se izgovori i zaboravi.
Romska zajednica ovaj dan dočekuje sa dvostrukim teretom. Teretom istorije i teretom prećutkivanja. Romske žrtve su decenijama gurane na marginu sećanja, a romsko stradanje se pominjalo nedovoljno i selektivno. Često se očekuje da budemo zahvalni što se uopšte pomenemo. Mi ne pristajemo na to. Sećanje mora da bude ravnopravno, tačno i pravedno, ili nije sećanje nego forma.
Zato danas izgovaramo ono što se često preskače kada se govori o romskim žrtvama. Pravda nije završena. A najdirektnije, o obeštećenju se danas gotovo i ne govori. Ne zato što je tema komplikovana, nego zato što nema hrabrosti da se izgovori do kraja. Prof. Bajram Haliti je to rekao jednostavno i bez uvijanja: „Romske žrtve genocida nisu obeštećene.“
To nije stav, to je činjenica koja i dalje stoji kao otvoren dug.
Danas posebno ističemo ljude koji su svojim radom podigli standard istine i dostojanstva u ovoj temi.Prof. Bajram Haliti je publicista i književnik, ugledan i poštovan autor, čovek predan i hrabar, koji je svoj život posvetio tome da romske žrtve ne ostanu nevidljive. Njegov doprinos nije samo u pisanju, već u istrajavanju da se stvari nazovu pravim imenom i da se ne pristaje na tišinu. Za nas, mlađe romske aktiviste, Haliti je autor, svedok i učitelj. Njegov rad je kod mnogih od nas probudio interesovanje, odgovornost i ponos. Učio nas je da se pravda ne čeka ćutanjem i da se o svojim žrtvama govori jasno i glasno.
Danas govorimo i o sadašnjosti, zato što istorija nikada ne počinje logorima. Počinje dehumanizacijom, govorom mržnje i politikama isključivanja. Počinje kada se čitave zajednice opisuju kao pretnja, pa se onda uvode „vanredne“ mere koje se brzo pretvore u normalno stanje. U tom kontekstu, alarmantno je kada vidimo kako se širom Evrope, posle incidenata i pod pritiskom jeftinih političkih poena, šire ovlašćenja policije, nadzor i kaznene politike, uz retoriku koja Roma gura u ulogu kolektivnog krivca. Primer koji zabrinjava i romske zajednice i organizacije za ljudska prava je nedavno usvajanje kontroverznih „bezbednosnih“ mera u Sloveniji, koje kritičari opisuju kao direktan rizik od diskriminatorne primene prema Romima i kao model u kome se romska naselja tretiraju kao bezbednosni problem.
Zato današnje sećanje mora da bude granica, i to granica koja važi i kada se odluke donose „zakonito“ i „proceduralno“. Kada društvo pristane na to da se nepravda sprovodi tiho, legalno i bez prekida, onda je „nikad više“ pretvoreno u slogan. Mi na to ne pristajemo. „Nikad više“ je trebalo da bude crvena linija, granica političkog ponašanja i granica društvenog pristanka. Dok se sećamo života uništenih fašizmom, moramo da se suočimo i sa sistemima koji danas umeju da prihvate povratak iste logike kroz pravila, odluke i rutinu.
Danas biramo da budemo glasni. Biramo da budemo hrabri. Biramo da budemo ponosni. I biramo da romske žrtve budu ravnopravno priznate, da se o njima uči, da se o njima govori, i da se dug pravde više ne odlaže.
