Promenili smo ime, ali ne i sudbinu: istina o nama koju izbegavamo da kažemo!
Postoji jedna tišina koja traje predugo. Tišina u kojoj svi znamo istinu, ali je retko izgovaramo naglas. Lakše je govoriti o nepravdi koju nam drugi nanose nego o slabostima koje nosimo u sebi. Lakše je kritikovati sistem nego pogledati sopstvenu zajednicu i priznati gde smo pogrešili. Istorija Roma u Evropi jeste istorija progona, poniženja i isključenosti. To nije narativ, to je činjenica. Vekovima smo označavani kao stranci, kao problem, kao višak. Preživeli smo zabrane, proterivanja i genocid. Naše stradanje nije priznato na vreme, a naša prava nisu dobijena kada su druga društva već počela da grade svoje institucije.
Ali danas više ne možemo ostati zarobljeni u toj jednoj istini. Jer postoji i druga, mnogo neprijatnija istina koju moramo izgovoriti ako želimo da idemo napred. Danas više nismo bez glasa. Imamo organizacije, imamo projekte, imamo predstavnike, imamo pristup fondovima i institucijama. Imamo mogućnost da govorimo i da utičemo. Ali nemamo jedinstvo. I to je problem koji nas najviše košta. Romska zajednica danas nije slaba zato što je mala ili zato što nema resurse. Slaba je zato što ne funkcioniše kao zajednica. Razjedinjeni smo na svim nivoima. Politički, socijalno i ljudski. Postoji dubok jaz između onih koji govore u ime Roma i onih koji žive romsku stvarnost. Jedni sede na konferencijama i pišu projekte, drugi ustaju bez struje, bez vode i bez sigurnosti. Jedni raspravljaju o identitetu, drugi razmišljaju kako da prežive dan. I to nije problem percepcije. To je problem istine. Najveća tragedija nije u tome što nas drugi ne razumeju. Najveća tragedija je u tome što smo prestali da razumemo jedni druge. U romskom aktivizmu danas postoji ozbiljna kriza poverenja. Ljudi više ne veruju da oni koji ih predstavljaju zaista rade u njihovom interesu.
Organizacije često funkcionišu kao zatvoreni krugovi, bez stvarne veze sa zajednicom. Projekti se pišu da bi opstali oni koji ih vode, a ne da bi promenili život onih kojima su namenjeni. To je suština problema. Ne zato što aktivizam nema vrednost, već zato što je izgubio dodir sa realnošću. U takvom sistemu, romski narod ostaje sam. Prepušten sebi, bez jasnog pravca, bez poverenja i bez strategije. A kada je čovek prepušten sebi i nema sigurnost, on donosi odluke koje mu omogućavaju da preživi. Zato danas imamo situaciju u kojoj se glas prodaje. Ne zato što ljudi ne razumeju politiku, već zato što politika ne razume njih. Ne zato što nemaju svest, već zato što nemaju alternativu. Kada neko nema posao, nema sigurnost i nema perspektivu, njegov izbor nije ideološki. On je egzistencijalan. I tu dolazimo do najvažnije tačke. Problem romske zajednice nije u tome što ljudi prodaju glasove. Problem je u tome što nisu dobili razlog da ih ne prodaju. To je odgovornost svih nas koji smo imali priliku da radimo, da učimo, da budemo deo sistema. Odgovornost je onih koji su mogli da izgrade poverenje, a nisu. Koji su mogli da povežu zajednicu, a nisu. Koji su mogli da stvore strukturu, a odlučili su da rade pojedinačno. Jer istina je jednostavna i bolna. Mi danas ne funkcionišemo kao narod. Funkcionišemo kao skup pojedinaca. Svako ima svoj projekat. Svoju organizaciju. Svoju priču. Svoju istinu. A zajednička strategija ne postoji. Bez zajedničke strategije nema ni političke snage. Bez političke snage nema ni promena. Bez promena nema ni dostojanstva. Možemo menjati termine. Možemo govoriti da više nismo ono što smo bili. Možemo voditi rasprave o identitetu i jeziku.
Ali ako romsko dete i dalje nema jednake uslove kao drugo dete, onda ništa nismo promenili. Ako romska porodica i dalje živi bez osnovnih uslova, onda je svaka politika neuspeh. Ako romski čovek i dalje mora da bira između dostojanstva i opstanka, onda sistem nije promenjen. Zato je vreme da prestanemo da tražimo krivce samo spolja. Moramo početi od sebe. Moramo postaviti pitanja koja nisu laka. Kome služi naš rad. Gde odlaze naši resursi. Ko zaista predstavlja naš narod. I zašto ne verujemo jedni drugima. Bez tih odgovora nema ozbiljne promene. Jer narod koji nema unutrašnju snagu ne može imati spoljašnji uticaj. Narod koji je razjedinjen ne može biti politički relevantan. Narod koji ne veruje sam sebi ne može očekivati da ga drugi poštuju. Zato je ovo trenutak istine. Ne protiv drugih, već za nas same. Ako želimo da budemo ozbiljan narod, moramo početi da se ponašamo kao narod. To znači odgovornost, solidarnost i jasno definisan zajednički interes. Bez toga, sve ostalo ostaje prazna priča. Promenili smo ime. Ali ako ne promenimo sebe, sudbina će ostati ista. I to je istina koju više ne smemo da izbegavamo.
by RomaWorld /Milorad Popović
