Brutalni napad na mladića iz Uba
Napad sekirom predstavlja pokušaj ubistva i razotkrio je duboke društvene probleme s kojima se Romi svakodnevno suočavaju. Žrtva je hitno hospitalizovana i podvrgnuta teškoj višesatnoj operaciji, nakon koje je život spašen. Ipak, fizičke povrede predstavljaju samo površinski trag, dublje rane ostavlja društvo koje dopušta da ovakvi zločini ostanu nekažnjeni.Dok se žrtva oporavlja, napadači su pušteni da se brane sa slobode, što jasno pokazuje da pravda u Srbiji još uvek ima cenu i boju kože. U zemlji u kojoj ČOVEK može biti napadnut i preživeti jedino zahvaljujući veštini lekara, počinioci slobodno hodaju ulicama. Pitanje koje se samo nameće jeste da li bi institucije reagovale jednako da je žrtva sin političara, biznismena ili policajca.
Ćutanje države nije samo neosetljivost, već i poruka svakom Romu da njegov život ne vredi isto kao životi drugih građana.Institucije, uključujući Ministarstvo unutrašnjih poslova, tužilaštvo, sudove i Zaštitnika građana, ostale su nijeme. Njihova tišina nije slučajna, već deo ustaljenog obrasca. Ovaj napad nije izolovan incident, već ogledalo društva u kojem se rasizam ne mora javno manifestovati, jer ga sistem već tiho sprovodi. Nijedna institucija nije javno osudila napad niti najavila ozbiljnu istragu. Nema saopštenja, nema empatije, nema odgovornosti, samo muk i još jedna potvrda da su životi Roma za državu manje vredni. Posebno zabrinjava sramotno ćutanje predstavnika romske zajednice. Gde su savetnici, predsednici komisija, poslanici i drugi koji se zaklinju u borbu za ravnopravnost? Ni jedan od njih nije posetio žrtvu, javno reagovao, sazvao konferenciju ili pozvao zajednicu na solidarnost. Takvo ponašanje nije politika, već izdaja. Dok god nas predstavljaju oni koji ćute pred nepravdom, romska zajednica u Srbiji ostaje bez glasa, bez snage i bez dostojanstva. Napad na mladog Roma iz Uba nije pojedinačni incident, već vrh ledenog brega dugogodišnjeg institucionalnog ćutanja, predrasuda i socijalne isključenosti. Rasizam u Srbiji više nije otvoren i očigledan, on je tih, perfidan i duboko ukorenjen. On se ogleda u odbijenim poslovima, nerazjašnjenim policijskim prijavama i diskriminaciji u stambenom pitanju. Srbija 2026. godine mora jasno da odgovori na pitanje da li su evropske vrednosti samo parolа ili realna obaveza prema svojim građanima.
Apelujemo na međunarodnu zajednicu da obrati pažnju na ovaj slučaj. Evropska unija, Savet Evrope, Ujedinjene nacije, OEBS, Amnesty International i Human Rights Watch – pogledajte u pravcu Uba, gde leži dokaz da rezolucije i deklaracije ostaju prazne reči ako se ne reaguje kada krv teče. Institucije Srbije pokazuju nemoć, ali međunarodna zajednica ima moralnu obavezu da interveniše. Svaka žrtva diskriminacije koja ostane bez zaštite ugrožava temelje ljudskih prava u celoj Evropi.Romska zajednica mora shvatiti da dostojanstvo nema cenu. Dosta je prodaje glasova za obećanja, materijalnu pomoć i lažne prijatelje. Svaki prodat glas i svako ćutanje je saglasnost sa nepravdom. Jedinstvo i solidarnost Roma nisu pitanje politike, to je pitanje opstanka. Bez njih, pravde i budućnosti neće biti. Sekira nad pravdom i dalje visi. Ovo nije priča o jednom mladiću iz Uba, već priča o državi koja selektivno primenjuje pravdu, o institucijama koje su gluve na vapaje svojih građana i o društvu koje pristaje da ćuti. Ako ne progovorimo sada, sledeći put cena će biti mnogo veća i neće se meriti samo u naslovima u novinama, već u kolektivnoj sramoti čitavog društva.
Milorad Popović Direktor za komunikaciju Nacionalna Asocijacija ROmskih Novinaraa
Photo: Ljubiša Kostić
